“Prvi put u životu neko me je prihvatio onakvu kakva sam”

Princeza i njen zamak - detalj iz kreativne radionice sa decom u pokretu u Beogradu. Fotografija: Tatjana Ristic, Save the Children.

Ajša* je rođena u Gvineji kao deseto dete u porodici i najmlađa od šest ćerki. Iako su se njeni roditelji bavili poljoprivredom, Ajša kaže da su uspevali da obezbede samo jedan obrok dnevno za porodicu. Ni Ajša ni njena majka i sestre nikad nisu pohađale školu, te su ostale nepismene. Njena braća i otac završili su osnovnu školu i pismeni su.

Ajšina majka je svoje prvo dete rodila kada je imala samo 14 godina. Ajša kaže da ne može da se seti koliko dece je rođeno tokom godina. Bilo je slučajeva, kaže ona, u kojima je novorođena beba živela samo nekoliko sati.

Druge devojčice u porodici, Ajšine starije sestre, udale su se dok je Ajša bila još mala, te nije ostala u kontaktu sa njima. Kada je napunila 17 godina, otac joj je rekao da treba da se uda za čoveka koga je on izabrao za nju, i da će taj čovek doći za tri dana da je odvede sa sobom. Ajša je uskoro saznala da muškarac ima 43 godine i da mu je žena, sa kojom ima šestoro dece, umrla neposredno pred ugovoreni brak.

Ajša je rekla ocu da ne želi da se udaje i da će radije izvršiti samoubistvo nego da se uda za čoveka koga su joj odredili. Otac ju je pretukao i rekao kako je muškarac već platio za nju, te da je nezahvalna jer odbija da pomogne svojoj porodici. Te noći, ona je pobegla. Otišla je kod tetke, da bi za nekoliko dana napustila zemlju u grupi od nekoliko mlađih muškaraca i dve devojke.

Bežeći od kuće u potrazi za boljom budućnošću, Ajša je stigla sve do Srbije, gde je uhapšena kada je ustanovljeno da putuje sa lažnim dokumentima. Nosila je periku, a policiji je bilo sumnjivo što se nalazi u društvu starijeg muškarca koji je govorio umesto nje i motrio na nju i njena dokumenta. U pretrazi prtljaga nađeno je nekoliko falsifikovanih pasoša zemalja Evropske unije, sa različitim imenima i datumima rođenja. Policija je utvrdila da postoji mogućnost da je Ajša žrtva trgovine ljudima i seksualne eksploatacije. Odvojena je od grupe i upućena na nevladinu organizaciju Atina. Atina ima dugogodišnje iskustvo u borbi protiv trgovine ljudima u Srbiji i pružanja pomoći žrtvama trafikinga u svrhu prisilnog rada, seksualnog ropstva i eksploatacije. Od 2018. godine organizacija Save the Children, uz pomoć švedske fondacije Radio Aid, podržava Atinine antitrafiking programe u Srbiji, između ostalog i vođenje sigurne kuće za žrtve trgovine ljudima.

Atina je prihvatila Ajšu i obezbedila joj smeštaj u sigurnoj kući iste noći kada je identifikovana.

Ajša je dobila podršku ne samo od iskusnih socijalnih radnica i psihološkinja koje rade sa decom i ženama u kući, već i u zajednici žena koje tamo borave. U prvim danima, nije mnogo govorila i bilo joj je teško da priča o svom iskustvu. Požalila se na ginekološke probleme, bol i krvarenje, ali je odbijala da poseti lekara. Timu sigurne kuće trebalo je neko vreme da stekne njeno poverenje i ubedi je da prihvati pomoć. Lekarski pregled pokazao je da je Ajša podvrgnuta genitalnoj mutilaciji, što se desilo kada je imala 12 godina. Kako nije znala da li kroz to prolaze i ostale devojčice i žene, Ajša nije želela da priča o tome, bojeći se da će se razlikovati ili skretati pažnju.  

Za mnoge devojčice i žene koje su prošle kroz slična, zastrašujuća iskustva, sigurna kuća nije samo mesto na kojem će naći podršku, već i mesto gde imaju priliku da uče, dožive nova iskustva, budu kreativne i uživaju – za neke od njih, ovo je prva takva prilika u životu. Ajša je pozvana da, zajedno sa ostalim stanovnicama kuće, ode na bazen. Iako je ovo bila dobra prilika i ona nikada nije išla na plivanje, najpre je rekla kako nije zainteresovana. Nakon što je imala neko vreme da razmisli, promenila je mišljenje, pridružila se grupi, i provela ispunjen dan na bazenu.

Kasnije je rekla voditeljki slučaja iz Atine: „Mislila sam da ne zaslužujem iste stvari kao ostale devojke. Nisam mogla sebi da dam za pravo da uživam i uradim nešto lepo za sebe. Prvi put u životu osećam da me neko prihvata onakvom kakva sam. To čini da se osećam kao kod kuće, i Atina će uvek biti moja druga kuća“.