“Rekla sam da je nezakonito tući porodice i decu”

Ferhana*, fotografija Velija Hasanbegović, Save the Children

Tri godine nakon što je napustila Avganistan sa svojim roditeljima, braćom i sestrama, trinaestogodišnja devojčica našla se sama sa svojim majkom u malom gradu u Unsko-sanskom kantonu u Bosni i Hercegovini (BiH). U bivšem studentskom domu koji je pretvoren u centar za izbeglice, Ferhana* i njena majka dele malu sobu sa porodicom iz Irana, ženom sa ćerkom koje su takođe odvojene od ostatka porodice.

„Otac, braća i sestre nedostaju mi svakoga dana. Volela bih da smo svi zajedno”, kaže Ferhana* tužno. Ferhanina* porodica stigla je u BiH iz Srbije, gde su proveli skoro dve godine nadajući se da će moći da zatraže azil u Mađarskoj, što je jedan od retkih načina za izbeglice i migrante da nastave putovanje iz Srbije. Dok je porodica čekala da dođe red na njih i da se pomere na dugačkooj listi tražilaca azila, Ferhana i njeni braća i sestre upisali su se u lokalnu školu uz podršku organizacija Save the Children i Centra za integraciju mladih. „To što sam išla u školu pomoglo mi je da se osećam bolje“, kaže Ferhana* sećajući se dana koje je provela u Srbiji, „ali svi u porodici postajali su sve potišteniji jer je vreme prolazilo i nismo znali šta će nam se dogoditi. Zbog toga smo odlučili da rizikujemo i krenemo u Bosnu u leto 2018“.

Preko 60,000 izbeglica i migranata pristiglo je u BiH od početka 2018 do početka 2020. nadajući se da će, kroz Hrvatsku, nastaviti putovanje do zapadne Evrope. Preko 8,000 ljudi prisutno je u zemlji, od kojih preko 6,000 ljudi boravi u Unsko-sanskom kantonu. Kantonalne institucije suočavaju se sa povećanim pritiskom da odgovore na potrebe velikog broja izbelgica i migranata koji dolaze, posebno u Bihaću i Velikoj Kladuši. Organizacija Save the Children je pokrenula program odgovora na krizu, radeći sa UNICEFOM na tome da se deci izbeglicama i migrantima obezbede zaštita i pristup obrazovanju.

Ferhana* kaže da se porodica osećala bolje u BiH. Deca su nastavila da idu u školu uz podršku tima za obrazovanje koji vode Save the Children i UNICEF. Tim prati decu u školu, obezbeđuje školske obroke, pomaže sa prevođenjem i školskim zadacima. U isto vreme organizuju se radionice i aktivnosti za roditelje kako bi im se pružila podrška da se izbore sa stresom koji doživljavaju zbog situacije u kojoj se njihove porodice nalaze.

Iako iscrpljena, porodica nije mogla da vidi svoju budućnost u Bosni i Hercegovini. Kako Ferhana* kaže, nisu znali nikoga ko traži azil i nisu čuli ohrabrujuće priče o izbegličkim porodicama koje ostaju u Bosni i Hercegovini. Odlučili su da nastave putovanje i započeli sa dolascima na „game“, kako izbeglice i migranti nazivaju regularne pokušaje prelaska granica.

„Mnogo puta smo pokušali da pređemo u Hrvatsku“, kaže Ferhana, „možda 15, 16 puta sve u svemu. Hrvatska policija nas je stalno vraćala. Nikada nisu pitali da li smo izbeglice i nisu hteli da čuju da li tražimo azil. Mnogo puta policija je bila nasiln.a Vikali su na ljude, tukli ih, terali da skidaju odeću. Terali su i decu i žene da skinu odeću, ženama su tražili da skinu brushaltere jer su tražili telefone i novac, koje su često uzimali. Nekada bi i polomili telefone.“

Kao i mnogi njeni vršnjaci, deca koja su prisiljena da napuste svoj dom u potrazi za boljim životom, Ferhana* pokazuje veliku hrabrost u suočavanju sa teškoćama koje nosi izbeglička situacija. „Jednom je policajac podigao pendrek da nas udari. Viknula sam da ne sme to da radi jer je ilegalno tući porodice i decu. On se razbesneo i hteo je da uradi mene. Lice mu je bilo pokriveno maskom, ali je nosio značku na kojoj je bilo njegovo ime. „Videla sam tvoje ime“ rekla sam, „i reći ću svima, medijima, humanitarnim organizacijama, da si me ti povredio.’ Mislim da sam uspela da ga uplašim jer se zaustavio i okrenuo na drugu stranu“, kaže Ferhana*.

Tokom jednog prelaska granice, krijumčari su razdvojili porodicu u dva automobila, obećavši da će im to dati bolje šanse da stignu do zapadne Evrope. Policija je presrela auto sa Ferhanom*, njenom majkom, bratom i dve mlađe sestre. Ferhanin* otac i dve starije sestre uspeli su da stignu u Nemačku.

„Nakon što smo se vratili, moja majka se jako razbolela i nismo mogli da nastavimo sa pokušajima prelaska granice. Moj trinaestogodišnji brat postao je jako nesrećan. Jednog jutra videla sam njegove ruke, otkrivene, pune starih i novih ožiljaka, i shvatila sam da je počeo da se povređuje. Molio je majku da ga pusti da ide i povede mlađu decu sa sobom. Nije imala mnogo izbora i pustila ga je da ide sa drugom porodicom. Sada su u Sloveniji“, kaže Ferhana*.

Razdvajanje od porodice i bolest njene majke jako su uticali na Ferhanu*. Iako je ranije bila jako vredna učenica, izgledalo je kao da je izgubila motivaciju za školu. Osećajući da je potrebna majci, počela je da propušta časove i da ostaje u centru sa njom.

Tim za obrazovanje primetio je da se devojčica suočava sa teškoćama i ponudio pomoć Madini*, tokm dana tako da Ferhana* može da nastavi da pohađa školu. Tim se pobrinuo da majka dobije ručak, uzime lekove i ima sa kim da porazgovara.

„Kada sam u školi sa drugom decom stvari mi nekako ulaze u glavu, bez obzira na tom kako se osećam“, kaže Ferhana*, „ali u jednom trenutku izgubila sam interesovanje da idem u školu. Bila sam nesrećna, nisam želela da učim. To što znam da imam podršku pomoglo mi je da ne odustanem.“