“Stvari ne treba da budu takve kakve su samo zato što neko ko je odrastao tako kaže”

 Izabela* u dvorištu centra za azil. Fotografija Tatjana Ristić, Save the Children

"Srećna sam što imam 9 godina. Nikada ne bih želela da imam 10 ili 11!” rekla je Izabela* pobednički nakon što su toga dana facilitatori u kutku za decu podelili decu na dve grupe. Starija deca trebalo je da rade domaći zadatak, dok su mlađi izašli napolje da se igraju. Izabela malo šta voli kao da radi ono što joj se u tom trenutku radi, a kako je vrlo duhovita i samopouzdana devojčica, retko propušta priliku da vrcavim komentarom okrene situaciju u svoju korist.

Nije u pitanju to da Izabela ne voli da uči ili radi domaći – naprotiv, ona vrlo lepo govori o školi i vremenu koje tamo provodi. “Škola je zanimljiva. Učimo matematiku, srpski, bavimo se umetnošću i sportom. Dobra sam u svemu”, kaže devojčica samouvereno. Nije iznenađenje što, kad poraste, želi da bude učiteljica. Ovu devojčicu bistrih očiju, sa frizurom upletenom u male pletenice – koja joj je postala zaštitni znak – lako je zamisliti kako stoji ispred razreda, držeći pažnju učenicima pričajući im zanimljive priče. “Učiteljica treba da bude fina, ne neko ko viče na decu. Treba da dođe u razred i kaže: “Zdravo, kako ste danas? Molim vas slušajte me pažljivo,” objasnila je devojčica.

Izabela i njeni roditelji napustili su Kubu krajem 2017. godine i stigli u Srbiju. Porodica je tražila azil. Privremeno sklonište našli su u centru za azil u Bogovađi, malom naselju do kojeg se stiže nakon dva sata vožnje iz Beograda. Tada je Izabela, koja je odrasla uz mnogo sunca, prvi put videla sneg. “Ne volim sneg”, rekla je, “hladno je i vlažno, moraš da boraviš unutra”. Šta je sa sneškom i novogodišnjom jelkom? “Nije ti potreban sneg da napraviš sneška”, rekla je devojčica kao da se to podrazumeva. “Uvek mogu da ih napravim od gline ili vate. I nije potreban sneg da bi se kitila jelka! Možemo to da uradimo ovog trenutka, ništa nas ne sprečava”.

Priznanje da ne voli sneg je najviše što Izabela kaže o izazovima sa kojima se suočila kada je napustila dom i stigla na nepoznato mesto gde je morala da započne novi život. Kada je pitaju o tome, izraz njenih veselih očiju se promeni, ali ona čvrsto tvrdi da joj ne pada teško ništa u vezi sa putovanjem koje je njena porodica preduzela, kao ni u vezi sa boravkom u centru za azil u kojem njih troje imaju na raspolaganju samo jednu malu sobu. Kaže da, radije nego da boravi u centru po ceo dan, voli da ide u školu.

U centru za azil u Bogovađi Save the Children, zajedno sa lokalnim partnerom, Grupom 484, void program za decu izbeglice i migrante. Tim je upoznao Izabelu prvih dana nakon što je porodica pristigla u centar za azil. Ušla je u Kutak za decu kao da je oduvek dolazila i istog trenutka zadobila simpatije svih. Izabela je postala redovna učesnica radionica za decu izbeglice, migrante i tražioce azila, u kojima deca imaju priliku da se igraju i uče, te da se naviknu na nove okolnosti i osnaže. Njeno prisustvo, slažu se članovi tima u kutku za decu, značajno je promenilo dinamiku grupe. Sa Izabelom u sobi, uvek je tu bila bar jedna osoba koja će zbijati šale i stalno sve preispitivati.

“Mislim da je važno reći kada se sa nečim ne slažeš”, rekla je Izabela. “Stvari ne treba da budu takve kakve su samo zato što neko ko je odrastao tako kaže.”

Izabela je, uz pomoć tima iz kutka za decu, ubrzo krenula u školu “Milan Dubljević” u Bogovađi, gde se odlično uklopila. Stekla je mnogo prijatelja, što joj je važno, jer je prijateljstvo visoko na njenoj listi. Prijateljstvo nije ograničeno samo na ljude – tokom svog boravka u centru za izbeglice, devojčica je brinula o psima lutalicama, donoseći im hranu i nežno se igrajući s njima. “Psi su kao ljudi”; rekla je Izabela sa ubeđenjem. “Hodaju na četiri noge, mi hodamo na dve, oni jedu sa zemlje, mi jedemo iz tanjira, oni imaju krzno, mi kosu. Kada žele da piju mleko, idu kod mame, a mi idemo u prodavnicu. Samo su u tome različiti, inače smo potpuno isti.”

Izabela* sa drugaricom Milicom* u školi. Fotografija Marija Janković, Save the Children

Nakon godinu dana i pet meseci procedure, Izabelina porodica dobila je obaveštenje da im je odobren azil. Odluka su prihvatili i kao olakšanje i kao teret. “Mislili smo da je teško čekati odluku jer je budućnost bila nesigurna, ali ni sada nam nije mnogo lakše”, rekla je Izabelina majka, Valerija*, pre nego što je porodica napustila centar za azil kako bi se suočila sa izazovima novog života. „Jako sam ponosna na Izabelu jer je tako snažna, i uspeva da da sve od sebe, uprkos teškim okolnostima“, rekla je.  

Upitana da li misli da je snažna, Izabela je napravila smešnu grimasu, potonula u stolici i rekla dečijim glasom: „Nisam jaka, potpuno sam slaba“. Kada je izazvana na obaranje ruku, rekla je: „Okej, može, ali samo ako me ne pustiš da pobedim zato što sam dete“ i borila se sa odlučnošću odrasle osobe.

*Imena su izmenjena kako bi se zaštitio identitet sagovornica i sagovornika.