Nasilje, glad i nada za boljom budućnošću su tri glavna razloga zbog kojih devojčice napuštaju svoje zemlje porekla u potrazi za boljim životom, pokazalo je globalno istraživanje koje je sprovela organizacija Save the Children. Deo globalnog izveštaja, sprovedenog na tri kontinenta, je i izveštaj „Devojčice u pokretu na Balkanu“, zasnovan na istraživanju sprovedenom sa devojčicama izbeglicama i migrantkinjama u Grčkoj, Srbiji i Bosni i Hercegovini.
Devojčice i žene čine polovinu globalne populacije u pokretu – izbeglica, migranata, interno raseljenih lica i lica bez državljanstva. Procenjeno je da je, samo u prvoj polovini prošle godine, 18 miliona devojaka i devojčica uzrasta do 19 godina napustilo svoje domove u potrazi za bezbednim i dostojanstvenim životom. Devojčice izbeglice i migrantkinje posebno su ranjive zbog svojeg uzrasta i suočavaju se sa specifičnim rizicima, povezanim sa rodom, kako u zemljama porekla, tako i tokom putovanja. Odlazak iz zemlje porekla ponekad je jedini način za njih da zaštite svoj život i dobiju šansu da imaju dostojanstven život. Putovanje, međutim, može da bude isto toliko opasno po njih, a često se dešava da ne nailaze na odgovarajuću podršku ni u zemljama tranzita, ni u zemljama destinacije.
Putovanje može biti i fatalno. Kada je u pitanju balkanska ruta, u prethodne dve godine, prijavljeno je da je 98 devojčica i dečaka izgubilo život tokom prelaska mora do grčkih ostrva. Ovaj broj je, na žalost, verovatno i veći.
„Avganistan nije bezbedno mesto za devojčice. Pokušali smo da živimo normalan život, ali smo zbog svoje tri ćerke morali da odemo“, rekla je jedna od majki koja je učestvovala u istraživanju o devojčicama u pokretu na Balkanu, a čija se porodica, preko Srbije, dospela u Bosnu i Hercegovinu. Devojčice i njihove porodice koje migriraju sa Bliskog istoka na Balkan, kao glavni razlog migracije navode konflikte, mada se među ostalim razlozima navode i rodno zasnovano nasilje, prisilni brakovi, nasilje u porodici i nemogućnost obrazovanja. „Bila sam silovana, i nisam mogla više da ostanem tamo... Majka mi je rekla da odem na neko bezbedno mesto. Šest meseci sam bila u depresiji, bila sam zaključana u kući i nisam uopšte izlazila“, rekla je devojka iz Avganistana u kampu u Grčkoj. „Niko me nije pitao da li želim da odem, ali da su me pitali, rekla bih da želim“, rekla je jedanaestogodišnja devojčica iz Iraka intervjuisana u Srbiji.
Devojčice čine više od 40% migrantske populacije koja pristiže na grčka ostrva, dok u Srbiji čine do 33%. U Bosni i Hercegovini taj udeo spada na 16%. Ova razlika u broju devojčica, kao i razlike kada je u pitanju udeo devojčica tinejdžerskog uzrasta iz Avganistana koje pristižu u Srbiju, i koji je, u poređenju sa Grčkom, znatno manji, jedan su od razloga koji su motivisali sprovođenje istraživanja na Balkanu. Razlike u registrovanom broju devojčica u državama na Balkanu mogu značiti da se one, zbog nedovoljno razvijenog sistema zaštite i podrške, „gube“ u putu, postajući žrtve trgovine ljudima ili nekih drugih vidova eksploatacije, kao i da ulaze u prisilne brakove ili biraju da se udaju kako bi dobile zaštitu na putu. Istraživanje je pokazalo da porodice koje imaju devojčice putuju sporije, i pažljivije, kako bi pokušale da izbegnu brojne rizike za žensku decu. Zbog nedostatka informacija, porodice često odluke donose na osnovu onoga što im kažu krijumčari, koji na putovanju postaju gospodari života. „Rekli su nam da se dešava da policajci na granicama siluju žene i devojke, zato smo odlučili da u Grčku pređemo preko mora“, rekao je jedan otac iz Avganistana.
Govoreći o policajcima na granicama država na ruti, devojčice su izražavale bes i tugu zbog brutalnosti kojima su izbeglice i migranti izloženi. Podaci organizacije Save the Children prikupljeni u Srbiji tokom prošle godine govore o tome da su deca bila uključena u svaki treći slučaj prisilnog i neformalnog vraćanja sa granica, dok je svako četvrto dete svedočilo o upotrebi nasilja od strane granične policije.
Sve devojčice opisale su put kao izuzetno težak i opasan. „Kada smo prelazili jednu planinu između Srbije i Bosne, setila sam se svoje porodice. Sedela sam na vrhu te planine i plakala i plakala, dok me neko iz grupe nije povukao da krenem dalje. To je bio najteži trenutak mog putovanja“, rekla je četrnaestogodišnja devojčica intervjuisana u Bosni i Hercegovini.
Ni jedna od porodica koje su učestvovale u istraživanju nije kao glavni razlog napuštanja zemlje porekla navela ekonomske razloge. Većina porodica nalazi se, tokom svog boravka na Balkanu, u stanju nesigurnosti, čekajući da nastave putovanje prema nekoj od zemalja u kojima bi mogli da ostvare dostojanstven život. Nedostatak dugotrajnih rešenja rezultuje godinama čekanja, izolacije i frustracije, kao i umorom. Kada govore o zemljama u kojima se nalaze i potencijalnom ostanku u njima, najveći broj njih kaže da tu ne može da zamisli svoju budućnost, i da se niko nije potrudio da ih uveri u suprotno.
„Rekla sam svojoj porodici da želim da odem negde gde ću imati pasoš i moći da radim. Poštovali su moje mišljenje“, rekla je osamnaestogodišnja devojka iz Avganistana, intervjuisana u Bosni i Hercegovini.
„Ako možete da ostanete u zemlji u kojoj ste, ostanite. Nemojte kretati na put. Ovaj put je kao velika kockarska igra – možete izgubiti život, porodicu, dostojanstvo, ili možete dobiti sve ono o čemu sanjate“, rekla je devojka iz Avganistana tokom razgovora u Srbiji.