Kako da razgovaramo o tragičnom događaju u osnovnoj školi u Beogradu

Tragično nasilje u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”  je traumatski događaj koji je obeležio živote onih koji su izgubili svoje najbliže, a ova tragedija utiče i na mnogo širi krug dece i odraslih u Srbiji i u regionu, kao i društvo u celini.

Ovakvo, kao i svako drugo, nasilje ne treba da se dogodi nijednom detetu i nijednoj odrasloj osobi, ni na jednom mestu u svetu.

Nasilje i traumatski događaji deluju tako da se deca i odrasli često osećaju kao da im je izmaknuto tlo ispod nogu, i ovakvi događaji nisu nešto što je lako objasniti i razumeti. Normalno je da se svi svedoci tragedije, pojedinačno i kao kolektiv, suočavaju sa teškim, kompleksnim osećanjima, da su ulašenni, tužni, ljuti i besni, da se osećaju bespomoćno.

O tragedijama moramo da razgovaramo i da obezbedimo uslove da razumemo šta se desilo, suočimo se sa teškim i bolnim osećanjima, i, na osnovu toga, preduzmemo korake da se slične stvari nikada više ne dese. U svemu tome moramo da obezbedimo da sva deca pogođena nasiljem dobiju zaštitu, da dobiju zdravstvenu podršku, koja uključuje i podršku mentalnom zdravlju, i imaju pravo da iskažu svoja osećanja i mišljenja.

U razgovoru sa decom i mladima:

• Uzdržite se od pominjanja zastrašujućih pojedinosti i analize događaja. U kratkim crtama objasnite šta se dogodilo, ako je potrebno, onda pustite njih da govore o tome kako su i dajte im do znanja da su sva njihova osećanja normalna. Omogućite im da postavljaju pitanja. Nemojte lagati decu da ih utešite, radije recite da ne znate odgovor, ali da ćete učiniti sve da oni budu bezbedni.
• Pozabavite se svim brigama koje deca mogu imati, makar bile neosnovane – deca mogu verovati da se napad oružjem često dešava u školi i da škola nije bezbedno mesto. Pomozite deci da shvate kako mogu da se zaštite u svim vrstama vanrednih situacija, i skrenite im pažnju na to da mogu da pobegnu, potraže sklonište i sakriju se
• Dajte im priliku da kažu šta misle o sadržajima koje o ovom događaju imaju prilike videti na društvenim mrežama. Ako zajedno procenite da kruže štetni sadržaji, pomozite im da zaustave njihovo širenje.
• Pomozite deci da se ne osećaju usamljeno, tako što ćete im skrenuti oažnju na to da je ova tragedija pogodila mnogo dece i odraslih, i da o situaciji misle sa stanovišta saosećanja sa sobom i svim ostalima koji pate.
• Normalno je da deca budu uplašena, ali ako dete pokazuje izraženije simptome straha, ljutnje ili povlačenja, potražite profesionalnu pomoć iz oblasti mentalnog zdravlja. Informišite se i naučite da prepoznate znake trauma.

U medijskim izveštavanjima, moraju se poštovati prava deteta. Apelujemo na medije da se uzdrže od senzacionalizma u ovakvim situacijama, da ne uzimaju izjave od dece, da obezbede zaštitu podataka kako žrtava tako i počinilaca, da poštuju etičko izveštavanje, i da preuzmu svoj deo odgovornosti u tome kako će deca razumeti šta se desilo i kako će celo društvo razumeti i prebroditi zajedničku tragediju. Senzacionalizam i neistinite informacije štetni su po mentalno zdravlje dece i odraslih i predstavljaju rizik za ponavljanje nasilnog ponašanja. Nekoliko incidenata u regionu, u kojem su pojedinci ponovili elemente traumatičnog nasilnog događaja, imitirajući dete koje je počinilo nasilje ili sam čin nasilja u školi u Beogradu, svedoče o ogromnom riziku koji sa sobom nosi neadekvatno izveštavanje i neadekvatno bavljenje događajem u javnom prostoru. Deca koja pokazuju neadekvatne reakcije na nasilje i iskazuju podršku nasilju i počiniocu nasilja, moraju da dobiju pravovremenu i adekvatnu podršku kako bi razumela posledice ovog događaja.

Kao pojedinci koji prate i razmenjuju informacije i medijske sadržaje, važno je da doprinesemo zdravom, konstruktivnom razgovoru i razmeni koji mogu pomoći u suočavanju sa tragedijom. Apelujemo na svu decu i odrasle da žrtve nasilja, one koji su izgubili svoje voljene,  počinioca nasilja, koji je, pre svega, dete, članove njegove porodice, kao i sve ostale pogođene tragedijom, tretiraju sa dostojanstvom. Ovo pre svega znači da se uzdrže od deljenja neproverenih informacija i informacija koje nisu relevantne za istragu, a koje mogu proširiti strah ili mržnju.Neophodno je da deca i odrasli izvore informacija biraju sa pažnjom. U ovako složenim, traumatičnim događajima, osećamo se manje bespomoćno ako nešto možemo da uradimo – najkorisnije je da pružimo podršku svojoj porodici i prijateljima, i tako povratimo osećaj sigurnosti koji nam svima u ovom trenutku nedostaje.

U suočavanju sa ovim strašnim događajem, moramo da negujemo saosećanje, razumevanje i podršku, kako bismo situaciju bolje razumeli i učinili ono što je potrebno da se ništa slično ne ponovi.